Повеља о српском културном простору

  •  
  •  


Датум: 04.03.2019.

У духу међународног права, поштујући принципе међународних уговора у области људских права и основних слобода, и у складу са националним законодавством и Споразумом о успостављању специјалних паралелних односа између Републике Србије и Републике Српске, Министарство културе и информисања Републике Србије и Министарство просвјете и културе Републике Српске заједнички доносе документ под називом:

 

ПОВЕЉА О СРПСКОМ КУЛТУРНОМ ПРОСТОРУ

 

1.

Повељом о српском културном простору исказујемо заједничке тежње културних чинилаца у Републици Србији и Републици Српској за усаглашавање активности и мера од стратешког интереса за српску културу и за њено међусобно повезивање и представљање у свету, уверени да начела и становишта овде изнета деле и припадници српског народа у Црној Гори, Македонији, Хрватској, као и Срби у ширем региону и дијаспори. Истовремено сматрамо да овакво деловање треба да активира различите путеве сарадње са културама других народа из најближег окружења, или с народима са којима делимо опште ставове о пожељним хуманистичким вредностима.

 

2.

Под српским културним простором подразумевамо простор на којем је српски народ у дугом историјском трајању живео или још увек живи, остављајући трагове материјалног и нематеријалног културног наслеђа, било да се налази у oквиру граница или изван граница његових државних творевина. Другим речима, границе културног простора није могуће свести у границе једног политичког, односно државног простора. Стога и овом приликом изражавамо природну тежњу за узајамно сагласном културно-просветном политиком, отвореном за равноправну и целисходну сарадњу са културама других народа.

 

3.

Убрзане промене и глобализацијски процеси увелико доводе у питање културну разноликост света. Припадност националној култури не представља замену, него шири контекст у којем се препознаје и остварује сваки слободни појединац. Националне културе представљају израз еманципације народа као историјских заједница, достигнуће модерног доба и демократских друштава, а брига о њиховом очувању савремени свет признаје као важан аспект остваривања људских права.

 

4.

Србија, као матична држава српског народа, развија институционалне оквире и остварује респективну подршку очувању културних права етничких мањина према највишим мерилима међународне праксе. Стога се не може начелно доводити у питање ни потреба да и култура српског народа, у Србији и Српској, у региону и дијаспори или расејању, од Требиња и Херцег-Новог до Суботице и Вршца, од Врања и Грачанице до Бање Луке, буде развијана у својим вредностима и традицијама, у области савременог стваралаштва тако и у области очувања, проучавања и презентације културног наслеђа.

 

5.

Посебну пажњу посвећујемо успостављању системске бриге о српском језику и ћириличком писму, о подршци програмима наставе српског језика, историје и културе, што представља једно од темељних оруђа у легитимном настојању да избегнемо однарођавање нових нараштаја, не само у све бројнијој дијаспори, него чак и у Србији и Српској. Обнова и заснивање лектората у иностраним центрима, нарочито у срединама са снажном српском заједницом, допринеће и ширењу интересовања припадника других народа за језик и културу српског народа. Ћирилица као историјско писмо и симболичка идентификација српског народа, широко је препозната као културно добро чију позицију у јавном саобраћају треба системски оснажити. Двоазбучност је реалност српске културе, али не сме да искључи бригу за првенство писма којим се Срби служе преко хиљаду година, а која је у региону потиснута, а у прошлости, у окриљу окупационих режима, и формално била забрањивана.

 

6.

Као историјску заједницу, народ повезују заједничка сећања на пресудне догађаје историјске егзистенције, особито сећања на колективна страдања. Претњом уништења је обележено искуство српског народа током двадесетог века, што подразумева и потирање српских културних трагова на подручјима ван територије Републике Србије и Републике Српске, као и угрожену баштину на Косову и Метохији.

 

7.

Дугорочна политичка стратегија непризнавања, заташкавања и релативизације речених појава геноцидног карактера присутна је до данас, што је оставило крупне последице и на самосвест и на укупну позицију српског народа. С друге стране, постоји снажна тенденција да се изоловани или конструисани догађаји из давнијих или недавних међунационалних сукоба, ревизионистичким дискурсом без дубљег утемељења, наметну као обавезујући наративи у којима је српска страна безусловно негативно маркирана. Обнова поверења међу суседним народима може да почива једино на спремности да се уваже веродостојне историјске чињенице и различите интересне перспективе са којих се чињенице тумаче. Ово подразумева и наш потпунији увид у страдална искуства других у окружењу, али приступ заснован на поузданим подацима, наспрам наметаних производа бруталне ратне и поратне пропаганде.

 

8.

Стратешко полазиште српске културне политике треба да буде засновано на уверењу да је, пре свих ширих интеграција, први и незаобилазни корак јачање кохезије унутар српског културног простора. То је услов за слободну размену културних добара са другим, суседним и удаљеним народима, на основама узајамног поштовања и реалних обостраних културних интереса и реципроцитета. Једино тако се може предупредити опасност западања у положај културне колоније и идентитетско обезличење једног историјског народа, чија искуства издашног отварања према другима упућују на потребу заузимања другачијег, трезвеног прилаза у овој области.

 

9.

Развијање историјске свести и културе памћења, нарочито о размерама геноцида над српским народом, континуирана презентација ове теме у музеологији, уметностима и публицистици, треба да буде пример заједничког одговорног односа према прошлости. Уверени смо да су историјска превирања и њихови трагични исходи средином и крајем двадесетог века утицали на раширену појаву дезоријентације, малодушности и губитка елементарног народног самопоштовања.

 

10.

Залажемо се да Владе Републике Србије и Републике Српске заснују сталну институционалну форму за планирање, координацију и поспешивање свих продуктивних облика међусобног повезивања унутар српског културног простора, сачињено од представника кључних установа културе у Србији и Српској, Српске православне цркве, као и водећих српских културних организација у региону и дијаспори.

 

11.

Једино народ утемељене историјске и културне самосвести може да допринесе квалитету шире културне комуникације. Српска култура је показивала и даље показује примерну отвореност за друге, не занемарујући ни свест о потреби заштите базичних интереса у области културног идентитета, и зарад националног опстанка и зарад даљег развитка. Декларисана сагласност у нашим изнесеним културним опредељењима важна је претпоставка за делотворан одговор пред изазовима процеса акултурације, тј. асимилације као и негирања српске културне традиције, те основ за очување српске културе.

 

12.

Наслеђе које треба да одговорно баштинимо од предака чини незаменљив ослонац за сигурнији ход генерација самосвесних потомака који учествују у континуитету који називамо историјом, предањем и културом. Једино народ са изграђеном културном самосвешћу може бити активни члан глобалне, европске и светске заједнице, као њен драгоцени чинилац од којег се не очекује само да опонаша извесне културне обрасце него да их и ствара.

У Сремским Карловцима, 4. март 2019. године


Lowest Price Cialis Sold Online Cheap Cialis

Buy Generic CialisErectile Dysfunction Pills

Buy Sildenafil Buy Cialis without prescription Buy Cialis

Cialis Price Order Cialis Order Cialis Generic