Министар

Предраг Марковић

Рођен jе 7. децембра 1955. у Чепуру код Параћина где jе похађао и основну школу и гимназиjу. Студирао jе новинарство на ФПН у Београду, а историjу и културу у Мадриду и Барселони.

Уређивао листове (Студент, Књижевна реч, Време), часописе (Видици, Књижевност) и библиотеке (Пегаз, Албатрос, Ретроспективе).

Књиге прозе: Морали би доћи насмеjани лавови (Загреб, 1983) и Отменост душе (Београд, 1989).

Поред књижевнокритичке делатности уредио jе, приредио или превео већи броj темата и књига из области српске и хиспано књижевности ХХ века и политичке историjе XIX и ХХ века.

Уредио jе скоро хиљаду књига из области књижевности, историjе, права и економиjе.

У време потпуног распада друштвених вредности и хиперинфлациjе, окупља у том тренутку (1993) алтернативне, нове или нискотиражне ауторе различитих поетичких, политичких и генерациjских припадности и формира издавачку кућу и дефинише стандард за 17 библиотека. Књиге ове куће наредних година штампаjу се у тиражу око милион примерака, осваjаjу преко сто наjважниjих награда у Србиjи и региону и доживљаваjу скоро 200 превода у 35 земаља на пет континената.

Аутори Стубова културе су у овом веку постали амбасадори, гувернери, министри и потпредседници Влада али Стубови културе су остали политички неутрални, кућа никада ниjе ни тражила ни добила никакву дотациjу или донациjу од државе, а П. Марковић jе од 2001. до 2007. предао управљачка права менаџменту куће.

Ниjе члан странке.

Био jе jедан од два оснивача и други председник УО експертске мреже Г17 ПЛУС, а од формирања странке Г17 ПЛУС децембра 2002. до маjа 2006. године потпредседник странке (од септембра 2004. у оставци).

Октобра 2006. Г17 ПЛУС му jе доделио статус почасног председника странке.

Члан jе ПЕН-а, Европског покрета, СКД-а и Крунског савета.

Био jе током 2001. и 2002. године председник Удружења издавача Србиjе и Црне Горе.

Од jануара 2004. до фебруара 2007. био jе народни посланик и председник Народне скупштине Републике Србиjе (изабран гласовима позициjе и опозициjе – jедина странка коjа ниjе гласала за њега, на првоj седници новог сазива му jе jавно одала признање) а у периоду март-jули 2004. в.д. Председника Републике Србиjе.

На његов предлог и његовим потписом Србиjи су 17. августа 2004. враћени грб, застава и химна, а 5. jуна 2006. Србиjа jе преузела надлежности од Државне заjеднице и постала самостална држава.

Потписао jе 260 закона и Устав Републике Србиjе. (Мада jедан од аутора и председник Одбора за уставна питања НСРС, Предлог Устава ниjе потписао).

Председница Парламента Републике Мађарске му октобра 2006. уручуjе признање за историjске заслуге у односима мађарског и српског народа а стручне службе Народне скупштине Србиjе у згради коjоj jе дао име (Дом Народне скупштине) децембра 2006. златну колаjну за историjске заслуге и унапређење парламентаризма.

Носилац jе краљевског ордена Белог орла у Првом степену.

Jануара 2007. се, као што jе шест месеци раниjе и наjавио, потпуно повукао из jавног живота.

4. априла 2010. наjавио jе повратак у jавни живот као поjединац, jедан од инициjатора и аутор Програма политичке униjе Уjедињени региони Србиjе. Приликом формирања Уjедињених региона Србиjе, у Београду, 16, маjа 2010, прихватио jе само место у Председништву.

Поседуjе издавачку кућу Стубови културе, стан од 32 квадрата у Раковици, породичну кућу и виноград у Параћину, ауто марке Ровер (2005) и уштеђевину од 11.000 евра.

Никада се у jавности не поjављуjе ни са ким из свог приватног живота, нити демантуjе медиjске написе. Ниjе ожењен (разведен).

Из првог брака има сина Jакова.