Министар Селаковић упутио писмо генералној директорки УНЕСКО: Злонамерно означавање српског културног наслеђа као албанског на гугл мапама на албанском језику

Тим поводом обратио се генералној директорки УНЕСКО Одри Азуле, писмом у коме је истакао да сматра да је његова апсолутна дужност да управо генералној директорки УНЕСКО, међународној стручној и широј јавности и управо сада скрене пажњу и упути апел поводом непосредне и тешке опасности која се надвила на Косову и Метохији, над културном баштином српског народа од универзалног значаја за читаво човечанство, односно над његовим правима и над његовим самим постојањем.

Реч је махом о светињама које датирају још од средњег века и које су задужбине и места почивања српских краљева, светаца и њихових моштију, али истовремено и о живим храмовима Српске православне цркве.

У питању су храмови који су срж духовности српског народа и стуб његове свеукупне историје и идентитета, као што су Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница, Бањска, Свети Архангели, Успење Пресвете Богородице, Саборни храм Светог Ђорђа и многи други, практично сви храмови српског народа и Српске православне цркве на Косову и Метохији.

Може деловати да је након деценија паљења, рушења и скрнављења, због чега је српско културно наслеђе на Косову и Метохији већ двадесет година на листи светске баштине у опасности, у питању мање драстичан повод. Ипак, тако само делује.

Из своје бремените историје српски народ научио да је посезање за културним благом најава много тежих догађаја.

Српски народ се већ неколико пута суочио са пакленим обрасцем, са нечим што не може имати друго име сем културоцид. Ово зло не жели да уништи само културу једног народа, оно смера на уништење културе као идентитета, до затирања постојања читавог једног народа. Ево како оно изгледа.

У првом кораку, догађа се физичко уништење културе и забрана културе, као увод у геноцид или етничко чишћење.

У другом кораку, прибегава се фалсификовању историје и брисању културе, етничко чишћење постаје чишћење културе од оних којима она изворно припада.

У трећем кораку, оно што је избегло уништење и чије је порекло уклоњено се отима од жртве и присваја као наслеђе злочинца. Ово би се могло назвати чишћењем историје од трагова жртве. Тако културоцид представља савршен злочин.

На први поглед, може деловати да је, према овом обрасцу, на Косову и Метохији геноцид на културом у својој завршној фази. У стварности, страшно искуство српског народа из Другог светског рата, посебно у Независној Држави Хрватској, као и током деведесетих година приликом растурања Југославије, је да отимање културног наслеђа није крај, већ најава новог пакленог циклуса још горег насиља.

          Зато ће Министарство културе наставити да се обраћа међународној заједници и међународним организацијама у циљу заштите културног наслеђа од универзалног значаја, заштите идентитета и основних људских права као основе мира и развоја за читаво човечанство.