Одржан трећи Београдски контрапункт

„Београд је место додира бар две или три тектонске плоче културе, место додира најмање две велике монотеистичке цивилизације са њиховим дериватима, Београд је место историјских и политичких сукоба током векова, али је и место на коме су различите културе преко буке историје пружале руке једна другој. Зато је Београд симболички значајно место за скупове под оваквим називом 'Контрапункт'“, рекао је министар културе и информисања Владан Вукосављевић на почетку округлог стола са темом „Уметност у временима кризе и ратова: поглед из данашњице“.

Министар је истакао да се кроз разговоре о култури и историји долази до сличних закључака, да иако постоје различитости међу народима, оне у својој основи имају велики потенцијал за разумевање и превазилажење.

„Култура је место где се цивилизације, друштва, народи и појединци срећу и разумеју. Када се такав сусрет догоди, онда се стварају услови да се одгонетне велика мистерија историје: како то да током хиљада година нисмо схватили да смо сви једно, да нас веже иста судбина, да су сукоби који потичу из неразумевања, другачијих обичаја, схватања - илузија. Стварност почива на другим темељима, а до њих се може доћи разумевањем традиције“, навео је Вукосављевић.

Тема односа културе и уметности у тешким временима сукоба ове године је окупила госте из Кине, Русије, Ирана и препуну салу Југословенске кинотеке. Учесници у разговору су били: Хабиб Ахмадзаде, један од водећих иранских прозних писаца, редитељ и сценариста играних и документарних филмова, професор Универзитета уметности у Техерану и учесник иранско-ирачког рата, Мухарем Баздуљ, прозни писац, песник, преводилац, новинар и публициста, Слободан Деспот, прозни писац, издавач, публициста, преводилац и фотограф, уредник у швајцарској издавачкој кући „L'Age d'Homme“, Џанг Ђићијанг, кинески драмски писац, руководилац Удружења драмских писаца Шандонга, председник Академије уметности, директор Драмског студија, ментор на Универизитету и Универзитету уметности провинције Шандонг и Герман Садулајев, један од водећих руских прозних писаца средње генерације и друштвени аналитичар, веома активан учесник друштвеног и културног живота у Русији. 

Модератори округлог стола били су министар Владан Вукосављевић и редитељ Емир Кустурица.

„Саки човек је један мали рат“, речи су којима је Кустурица започео своје излагање.

Време у ком живимо, према његовим речима, карактерише и то што уметност мора да буде потресна како би избегла квалификацију да је неубедљива.

Ратови су некад имали почетак и крај, наставио је редитељ, док се сада води континуирани рат. Разлика између ратова некад и сад велика је.

„Живимо у арени у којој рат не престаје. Са чежњом се зато враћамо у време када су ратови били просторно и временски ограничени, сада је рат глобални“, истакао је Кустурица.

Кинески писац Џанг Ђићијанг сетио се веома популарних југословенских филмова „Мост“ и „Валтер брани Сарајево“ који су били инспирација Кинезима да разумеју родољубље. Он је нагласио да се радо одазвао позиву на Београдски контрапункт јер је тема рата и односа уметности према њему важна. Кина је израсла из пепела и кинески народ воли слободу, истакао је он. Према његовим речима, не би се требало говорити о мржњи када се говори о сукобима, уметник треба да ствара дела која ће покренути људе да се одреде према рату, дела која ће изражавати жал народа. Мир је најважнија тема којом се треба бавити, истакао је Ђићијанг.

Хабиб Ахмадзаде рекао је како је за њега важно искуство рата. У ратним сукобима провео је осам година и оне су обележиле његов рад. Он је рат повезао са другим катастрофама као што је земљотрес. „Ко може да каже да је рат добар?“, питао је Ахмадзаде. Као и земљотрес, рат не може то бити, казао је. Указао је на рат као обавезно присутан феномен, ратови престану али онда поново букну још јачи. У уметности се ствара имагинарни свет и њега треба помирити са стварним, истакао је учесник у рату и писац Хабиб Ахмадзаде.

„Нас људе неки виши поредак ставио је у собу с кривим огледалима, а задатак уметности је да исправи слику коју имамо у тој соби“, пред излагање Германа Садулајева рекао је министар Вукосављевић.

Руски писац Садулајев нагласио је како је он три пута био дезертер јер није желео да заузме страну. Три пута је вратио пушку и одбио да ратује. Његова је мајка хришћанка, а отац муслиман и он би се осећао као да неког издаје уколико би се определио. „Све мора да има контрапункт. У сланом мора да буде мало шећера, мало бибера, такође. Култура мора да има такав контрапункт“, истакао је Садулајев. Да није тако, према његовим речима, цела би Европа била неукусна. Србија тако даје посебан додатак укусу Европе. Он се запитао да ли имамо избора и закључио да избора нема, ратова је било и биће. „Ратови су реалност“, нагласио је и наставио: „ А ми смо ту да учимо. Уметности преостаје да нас учи из свега што се догодило“, закључио је.

Слободан Деспот навео је како је тема овогодишњег скупа њему посебно занимљива. До свог првог романа он није никада писао белетристику, а онда је желео из позиције човека да исприча причу о Крајини и тако је одлучио да више не пише есеје о рату већ да о њему пише као уметник, јер је универзални говор говор уметности, ако некога додирнете у срце, казао је он. „Занима ме да причам о човеку. Уметност је изнад свега осталог. Једини начин да будете уважени као појединац је кроз уметност“, закључио је Деспот.

Мухарем Баздуљ казао је да је проблем што у ово време ратују најгори а не најбољи и што је часним људима једини избор дезертерство. Он је поредио филмове оних који нису имали контакт са ратним драмама и оних који су рат доживели. „Човек који зна шта је насиље он насиље не романтизира, а одговорност уметника је да то романтизирање избегне“, рекао је Баздуљ.

Министар Вукосављевић подсетио је на Шостаковича који је стварао за време рата и под таквим околностима начинио ремек-дело.

„У немогућим условима стварају се изврсна уметничка дела“, рекао је министар.

Након првог сусрета писаца, модератора и публике, потписана је „Београдска изјава“ од стране учесника округлог стола.

„Ако се у нечему можемо свакако сложити, то је да стваралаштво не трпи наметнуте, октроисане истине и ограничења, ма одакле они долазили. Глобални неуротични и површни стил живота, који се намеће као једини могућ и једини прихватљив, претвара античку или просветитељску визију потпуног човека у једнодимензионално биће, а људску заједницу у биомасу, погодну за брзу менталну обраду и прераду.

Светска индустрија забаве и антикултуре упослена је у описаном смеру и настоји да потпуно превлада и завлада. Мимо других подела и разлика које су неизбежне, култура мора да допринесе вишедимензионалности света. Треба да помогне освешћењу појединца клонулог под епохалним притиском.

Култура је израз запитаности и одговорности. Култура је свест да свет не почиње од јуче, нити ће трајати само за нашег трајања. Култура од разлика прави богатство контрапункта - а не метеж сукоба. Сваки разумевајући разговор чини корак у смеру таквог освешћења. Ми тај мали корак овде чинимо”, написано је у Изјави.

„Само оне културе које чувају свој идентит могу да буду делови културног мозаика“, на самом крају скупа закључио је Владан Вукосављевић поредећи велики културни и цивилизацијски универзум са мозаиком састављеним од много хиљада ситног камења које у резултату добија смисао и чини лепоту уметничког дела.