Док се широм света сви прави и искрени љубитељи књижевности радују и поздрављају додељивање Нобелове награде Петеру Хандкеу, највећем живом писцу немачког језика, из балканског региона и понегде из света, са добро познатих адреса стижу гласови мржње.
Правећи се да не знају да се Нобелова награда за књижевност додељује за животни допринос лауреата светској књижевној и културној баштини а не његовим приватним ставовима о различитим друштвено-историјским феноменима, ноторни букачи новим отровом натапају своје старе ставове. Њихови гласови и репертоари одавно су нам добро познати.
Ипак, донекле изненађује права бујица антисрпске хистерије, примитивних инвектива, историјског ревизионизма и измишљотина сваке врсте. Они и писцу и народу намењују исту судбину, осуду и распеће на нечасном крсту својих неистина.
Охрабрујемо их да размотре могућност да сва дела Петера Хандкеа сакупе на гомилу, запале их и око ватре одиграју ритуални плес уз громко извикивање антисрпских парола. Све под условом да претходно себи објасне везу између врхунске уметности и сопствене мрачне искључивости натруњене шовинизмом.
Тај потенцијално катарзични тренутак, истовремено би представљао прикладну историјску референцу на инспираторе таквих поступака, познате са најтамнијих страница историје Европе. Осим тога, показали би човечанству да поражена идеологија и поступци покретача Другог светског рата и даље живе на Балкану и у главама појединих лажних филозофа и марионетских удружења по свету, снажни и витални као некад. И то највише у оним клајнбиргерским варошима, оријенталним касабама и српским провинцијама које су нацисте дочекивале цвећем и карневалским расположењем и усхитима.
Нама и убедљиво већем делу данашње цивилизације не остаје друго него да их помињемо у својим молитвама за спас њихових душа.
И наравно, да наставимо да уживамо у величанственом књижевном опусу и етички високо изграђеним врлинама узоритог писца и човека, нобеловца Петера Хандкеа.