Незналица у епидемији

Да је данас магазин НИН оно по чему је био познат – часопис са врхунским новинарима, колумнистима и критичарима – ово реаговање било би објављено у том некада угледном недељнику. Међутим, знајући да би текст реаговања био „искасапљен“ од стране уредништва, као што се већ више пута десило када је НИН преносио одређене ставове представника Министарства културе и информисања или информације из наше куће, реаговање на текст–политички памфлет под насловом „Епидемија незналица“, ауторке Радмиле Станковић, објављен у НИН-у 16.4.2020. године, принуђени смо да поставимо на сајту Министарства.

У свом новинарском раду неретко склона веровању „чаршијским причама“ и преношењу информација из непроверених или непоузданих извора, те у складу с тим прекрајању чињеница и креирању неке само њој и њеним политичким менторима знане реалности, ауторка текста је овај пут прешла границе пристојности, о професионалности да и не говоримо. Пре него што упери прст у читаво Министарство и без икаквог утемељења етикетира запослене у њему, новинарка Станковић би у складу са добром новинарском праксом требало да провери  чињенично стање.

А чињенице говоре следеће. Влада Републике Србије предузела је низ мера за сузбијање негативних ефеката пандемије Ковида-19, а неке од њих су посебно повезане са сектором културе, уметницима, уметничким колективима, културним оператерима, културним институцијама и организацијама. Усвојен је Програм економских мера у износу од 5,1 милијарде евра. Посебна давања су намењена микро, малим и средњим предузећима, за која ће бити издвојено 700 милиона евра, а део тога опредељен је и култури односно аудио-визуелном сектору. Једна од усвојених мера је да ће сваком пунолетном грађанину бити исплаћен износ од 100 евра у динарској противвредности, уључујући запослене у области културе. Плате у јавним организацијама и установама културе остају на истом нивоу, а привремени уговори неће бити отказани.

Од самог почетка ванредног стања узрокованог пандемијом Ковида-19, Министарство културе и информисања активно се залаже да нико од радника у култури не остане без прихода. Влади је упућен конкретан предлог мера односно помоћи у износу од по 30.000 динара месечно, у наредна три месеца, која би била уплаћена на рачуне репрезентативних удружења у култури ради даље дистрибуције самосталним уметницима, сагласно броју уметника који се воде у евиденцији.

Када је реч о томе да су „уметници учинили све“, како тврди ауторка текста, Министарство је од Координационог одбора репрезентативних удружења тражило прецизну евиденцију самосталних уметника, у којој је таксативно наведено коме је све од самосталних уметника ускраћено или у већој мери онемогућено бављење својом делатношћу, имајући у виду да у категорији самостални уметник постоји широк дијапазон делатника који нису сви једнако погођени актуелним дешавањима. Такву евиденцију Министарство културе и информисања није добило, али је упркос томе изашло с предлогом да се свим самосталним уметницима линеарно додели помоћ, како би се ствари убрзале и подршка стигла на време.

Можда Радмила Станковић има видовите способности па зна да су сви самостални уметници услед пандемије једнако угрожени односно да су сви на ивици глади и да немају за голу егзистенцију. Исто тако верујемо да у новинаркином универзуму буџет једне државе представља неку апстрактну касу из које се узимају средства у складу са жељама и потребама министарстава. Видовитост и веровања су дозвољена, али у новинарском послу спекулације и импровизације нису дозвољене или барем нису пожељне. Када се већ бави модалитетима помоћи самосталним уметницима које су примениле друге државе, новинарка Станковић требало би да зна да је једна од земаља које у свом тексту помиње као услов навела да је помоћ намењена „самосталним уметницима који могу доказати да им је због посебних околности условљених корона вирусом онемогућено или битно отежано обављање уметничке делатности“. Министарство културе и информисања у свом предлогу за државну помоћ самосталним уметницима није постављало никакве услове, што сваки добронамеран грађанин Србије може лако да установи.

Сагледавајући све аспекте и начине на који се НИН бави културном сценом у Србији, показало се да уредништво те медијске куће и новинарка Станковић у својој политичкој острашћености нису у стању да разлуче истину од лажи, професионализам од лаицизма, добру вољу од патолошке жеље и потребе да све изгледа црно иако је стварност далеко од тога. Изрека каже да „пола истине је често једна велика лаж“. Читајући текст „Епидемија незналица“ можемо само да закључимо да је недостатак промила истине не често, већ увек, највећа лаж. И уместо што на простачки и булеварски начин вређа помоћницу министра, госпођи Станковић било би боље да смањи своју злурадост и необавештеност и то у корист објективности и коректности у писању.