НЕУКОСТ И БАХАТОСТ ЈЕЛЕНЕ ТРИВАН

У свом јучерашњем наступу на једној од ТВ станица са националном фреквенцијом, др Јелена Триван се, обузета чудном јарошћу, дрвљем и камењем бацала на Министарство културе и информисања због „смањивања буџета Филмског центра Србије” и приде јавности нудила своје неразговетно и конфузно тумачење културне политике Србије. Докторка Триван показала је својим наступом да нити разуме посао који би требало да обавља у Филмском центру Србије нити уме да схвати буџетске и финансијске околности које је окружују. Тешкоће има и у разлучивању ко доноси одлуке о буџету ове земље и чија је која улога у томе. Посебно не разуме, или се прави да не разуме, за шта се залагало Министарство културе и информисања када је реч о финансирању Филмског центра Србије.

Уместо тога, преамбициозна др Триван запрепастила је културну и ширу јавност својом јефтином паролашком демагогијом и гневним скандирањем против Министарства културе и информисања.

Да разуме језик чињеница, уважена доктор Триван схватила би следеће. И  поред великог залагања Министарства културе и информисања да се у 2020. години обезбеде буџетска средства које је Филмски центар планирао, дошло је до смањења укупног буџета за културу мимо воље и сагласности Министарства што се, нажалост, неминовно и у процентуалном износу одразило на све установе културе чији је оснивач Република Србија па и на Филмски центар Србије. Поред тога, током трајања ванредног стања услед пандемије вируса Ковид-19, на основу инструкција Министарства финансија прво је дошло до преусмеравања дела буџета Министарства културе и информисања за приоритетне области финансирања, а након тога и до ребаланса буџета, што је довело до укупног смањења буџета Министарства културе и информисања за нешто више од 2,7 милијарди динара односно за више од 20 одсто у односу на почетак године. С обзиром да Филмски центар Србије има највећи буџет од свих установа културе, логично је да је до највећег смањења буџета у номиналном износу дошло управо код те установе. Што се тиче нереализованих средстава у износу од преко 250 милиона динара Филмског центра Србије у 2019. години, свако добронамеран, у које очигледно председник УО Филмског центра Србије не спада, могао је да сазна да је Министарство културе и информисања на време и у року предузело све неопходне радње из своје надлежности, али да надлежни државни орган, у конкретном случају Министарство финансија, из разлога непознатих Министарству културе и информисања, није извршило пренос средстава намењених Филмском центру Србије. 

Др Триван, не верујемо случајно, у свом јучерашњем наступу изоставила је податак да је управо за време тренутног сазива Министарства културе и информисања Филмски центар Србије остварио највећи буџет у својој историји у износу од 1,2 милијарде динара у 2019. години, као и да је буџет установе прогресивно повећаван и то: у 2016. години износио је 622 милиона динара, у 2017. години 715 милиона динара и у 2018. години нешто преко милијарду динара. Поређења ради, Министарство културе и информисања у 2015. години издвојило је за програмске активности Филмског центра Србије 361 милион динара. У истом временском периоду, број конкурса које расписује Филмски центар утростручио се. За све то је, што је Јелена Триван такође пропустила да запази, у највећој мери заслужно управо Министарство културе и информисања, као државни орган надлежан за Филмски центар Србије. Дугогодишњи истакнути друштвено-политички радник и експерт за многа питања, др Триван није успела, верујемо услед многобројних обавеза, да се информише да је за производњу филма у просеку потребно минимум две до три године односно да пројекти који добију средства на конкурсу у текућој години буду реализовани две до три године након завршетка конкурса. Такође, Тривановој је промакло да буџет Филмског центра Србије нема директне везе са „приливом страних продукција”, које је тако снажно афирмисала у свом наступу, већ да је за подстицаје страним и домаћим инвеститорима задужено Министарство привреде.

Да има осећај одговорности према ономе што ради, доктор Триван би чула бројне критике које долазе на њен рачун а односе се у првом реду на избор чланова конкурсних комисија Филмског центра, многобројне жалбе на нетранспарентан рад и одлуке које комисије доносе, од којих су годинама уназад најконтроверзније оне да се на конкурсу не подржи пројекат о Јасеновцу чувеног југословенског редитеља Лордана Зафрановића. Ако би се којим случајем Јелена Триван потрудила да макар на моменат послуша глас струке, чула би и велико незадовољство које спрам њеног рада исказује Групација за кинематографију Привредне коморе Србије, тело које чине најеминентнији продуценти, редитељи, глумци и остали филмски радници у земљи. Разумела би да за њом звона звоне.

Да не говоримо о томе да је др Триван као председник Управног одбора Филмског центра Србије, из нејасних разлога пропустила да у тој установи формира Уметнички савет, тело од великог значаја за нормално функционисање установе.

Уважени доктор Филолошког факултета и у прошлости члан разних политичких странака,  изгледа верује да су политичка активност и блискост власти алфа и омега сваког преживљавања на јавној сцени, а да је упућеност у посао који се обавља само непотребни терет у политичарењу и политикантству. Можда је и тако, али тако не би смело да буде.

Верујемо да су стручност, поштовање чињеница, незлобивост и одсуство нереалних амбиција и даље важни предуслови за обављање одговорне јавне функције. Доктор Триван се очигледно помало погубила у компликованим околностима за којима је жудела да јој се десе па отуд и ови отужни јавни наступи. Тривановој саветујемо да убудуће више размишља пре него што проговори.

Министарство културе и информисања ће са своје стране наставити да пружа разноврсну помоћ и подршку развоју филмске индустрије у Србији, као што је то чинило и у претходне четири године.