„Уважени представници хуманитарне организације Стара Рашка, захваљујући којима се већ дуже од 25 година овде окупљамо,

господине генерале и поштовани представници борачких удружења и организација, драги мештани Нове Вароши и Ивањице, предвођени председницима општине,

драга браћо и сестре, вољени земљаци,

Дозволите ми да вам на почетку свога обраћања пренесем срдачне поздраве председника Републике Србије господина Александра Вучића, чији сам данас и изасланик и да изразим дубоко поштовање према свима вама који сте се окупили на овом историјском месту, на историјском месту где се већ век и по преплићу наша национална жртва и борба за слободу.Нико тако добро, нико тако тачно и нико тако емотивно није знао да опише попришта српских битака и страдања као наш народни песник, а народни песник каже:

“О Јаворе, не треба ти кише,

јунаци те крвљу натопише.

Нема места ни камена твога,

да не чува јунака једнога.”

150 година је озбиљна временска дистанца.То је један и по век памћења, један и по век поноса и један и по век обавезе да не заборавимо оне који су своје животе положили да би Србија једнога дана била слободна и независна држава. Зато се данас клањамо сенима јунака који су 1876. године на падинама Јавора и у бици на Калипољу исписали једну од најславнијих страница српске историје. Ти јунаци, наши славни преци нису освајали ни туђе земље, ни туђе богатство. Борили су се за право свога народа да живи слободно, да сам одлучује о својој судбини, да сачува своје име, своју веру и своју државу.

Први српско-турски рат, познат и као Јаворски рат, представљао је један од најзначајнијих тренутака српске националне историје 19. века и био је то први рат који је Србија водила након српске револуције-Првог и Другог устанка. После векова османске власти и деценија постепеног ослобађања, Србија је 1876. године донела историјску одлуку да стане у одбрану свога народа и да оружјем потврди право на слободу. Био је то рат који је изникао из идеје националног ослобођења, али и из дубоке свести да се историја не мења сама од себе. Историју мењају људи који су спремни да своје идеале поставе на такав ниво да за њих подносе и личну жртву.

На фронтовима од Дрине до Тимока, од Мораве до Јавора, српски војници, страни добровољци и устаници показали су снагу народа који није пристајао на ропство. Посебно место у том великом рату припада управо овој славној српској планини, планини Јавор, која је постала симбол борбености, пожртвовања и националног достојанства.  Па песник опет каже: “О Јаворе, моја љута рана.”

Битка на Калипољу, која је започела 6. јула 1876. године у преподневним часовима остала је дубоко урезана у колективно памћење српског народа. Калипоље је постало симбол истрајности српске војске. Сатима су се водиле тешке борбе за сваки положај. Под кишом артиљеријске ватре и у непрестаним јуришима на непријатељска утврђења српски војници показали су изузетну храброст и одлучност. Где, ако не на овом месту поменути Ужичку, Рудничку и Шабачку бригаду? Многи од њих нису дочекали победу, али су својом жртвом омогућили да Србија настави борбу за своју слободу и да стекне независност. Међу тим храбрим људима било је официра и војника, било је свештеника и учитеља, било је сељака и занатлија. Било је младих који су тек закорачили у живот, али и искусних ратника који су знали колико слобода кошта.Сви су били уједињени једном мишљу -да Србија мора да остане усправна.

Зато данас када се навршава век и по од тих епских дана, уместо да говоримо само о славној прошлости, дужни смо да говоримо и о вредностима које не застаревају, о части, о одговорности, о верности отаџбини и спремности да се за опште добро лични интерес стави у други план.

Наш народ је кроз векове научио да су највеће победе оне које се извојују истрајношћу, јединством и вером у сопствену снагу.Управо то су нам у аманет оставили јунаци са Калипоља.

Драга браћо и сестре,

жртва коју су поднели борци Јаворског рата није остала без смисла, иако је први српско-турски рат био изузетно тежак и плаћен великим страдањима Он је показао Европи да Србија више није мала вазална кнежевина која чека да други одлучују о њеној судбини. Србија је показала да има вољу, снагу и народ спреман да брани своју слободу. И управо је та одлучност постала темељ свих каснијих победа. Без Јавора, без Калипоља, без Шуматовца, без хиљада знаних и незнаних јунака који су 1876. године стали под српску тробојку, не би било ни победоносног наставка борби 1877. и 1878. године. Не би било ослобођења Ниша, Пирота, Лесковца, Прокупља, Врања и других крајева Србије, нити би Србија на Берлинском конгресу стекла међународно признату независност.

Зато се овде сећамо јунака са Калипоља и почетка великог државног пута који је Србију увео у ред слободних и суверених европских држава. А историја нас учи да ниједна држава није постала јака случајно. Свака је своју снагу градила на раду, на јединству, на пожртвовању и на способности да препозна шта су њени трајни национални интереси. Наши преци су знали да нема слободе без државе, али су исто тако знали да нема државе без народа који је спреман да је чува. Зато су нам оставили у аманет не само своје победе, већ и своју одговорност.

Данас, 150 година касније, Србија води другачије битке. Данас се не бранимо у рововима, већ знањем, радом, инвестицијама, развојем привреде, јачањем наше војске, очувањем нашег културног наслеђа и традиције, изградњом аутопутева и путева, школа, болница, научних центара. Али суштина остаје иста, као и онда за време Јаворског рата: Снажна и слободна Србија једини је сигуран ослонац сваком свом грађанину и сваком Србину и Српкињи, где год они живели.

Политика коју данашња Србија води на челу са председником Александром Вучићем почива управо на том уверењу да Србија мора бити довољно снажна да сама доноси своје одлуке, да чува своју слободу, да поштује све народе, али и да никада не одустане од заштите својих националних и државних интереса, од заштите наших државних и националних интереса на Косову и Метохији, од заштите нашег народа са друге стране Дрине у Републици Српској. То није политика сукоба. То је политика мира заснованог на снази, јер нас је историја научила да мир најдуже траје онда када је држава довољно јака да га сачува. И управо зато данас улажемо у нашу војску, у нашу културу, у образовање, у науку и у све оно што чини темеље једне озбиљне и одговорне државе jер народ који заборави своју историју лако изгуби и своју будућност, док народ који чува своје памћење добро зна куда му је пут и где треба да иде.

Због тога и Министарство културе Републике Србије посебну пажњу посвећује очувању културе памћења. Наш задатак није само да чувамо и обнављамо културно-историјска спомен-обележја, већ да обновимо и свест о значају људи који су стварали нашу Србију.

Ниједан народ не може бити велики ако заборави своје великане, своје мученике и своје победнике. А Јавор и читава рашко-полимска, старовлашка област, једно су од оних места на којима се најбоље разуме цена српске слободе. Ту сваки камен сведочи о борби, Свака стопа земље подсећа нас да је независност Србије плаћена крвљу најбољих синова нашег народа. Зато је наша обавеза да њихово дело не меримо само речима, већ делима, да Србију нашим потомцима оставимо снажнију него што смо је затекли, да младе учинимо храбријима и бољима од нас, тако што ћемо их учити истини, а не забораву. Да их васпитавамо у духу родољубља које никога не мрзи, али своју отаџбину неизмерно воли, јер то је највећи споменик који можемо подићи јунацима са Калипољ: Србија која напредује, Србија која памти, Србија која је јединствена и Србија која верује у себе.

Драга браћо и сестре,

стојећи данас на Јавору пред местом где су пре 150 година падали најбољи из нашега рода, осећамо и понос и обавезу. Понос, јер припадамо народу који је умео да слободу стави изнад свог личног живота. Обавезу, јер смо, као што рекох, дужни да ту слободу чувамо и предамо будућим покољењима још снажнију и још сигурнију.

Нека нам зато овај велики јубилеј не буде само сећање на прошлост. Нека буде и завет за будућност, завет да ћемо чувати Србију као што су је чували наши преци, да ћемо чувати њено достојанство, њену културу, наш језик, наше светиње, наш народ, ма где год он живео. Јер, Срби су на Јавору стали пред Турке годину дана пошто су то њихова браћа учинила у Невесињу и у Босанској Крајини. Наши преци нису могли да бирају време у којем ће живети, али су могли да изаберу како ће му служити. Они су изабрали част. Данас и ми имамо избор да будемо достојни њихове жртве. То значи да градимо Србију која је привредно јака, политички стабилна, војно способна да одврати сваку претњу, културно самосвесна и духовно утемељена. Само таква Србија може бити поуздан ослонац свом народу и уважен партнер у свету. Само таква Србија може бити гарант мира, стабилности и напретка на Балкану. И управо такву Србију, Србију која верује у себе, Србију која не одустаје од свога народа, од својих државних и националних интереса, градимо данас заједно, предвођени нашим председником.

Чувајући успомену на јунаке Калипоља, ми не величамо рат, ми величамо људе који су били спремни да за слободу жртвују све што су имали. То је суштинска разлика.

Србија је кроз своју историју увек највише желела мир, али је исто тако знала да нема трајног мира без слободе, нити слободе без снажне и уређене државе. Зато је наша највећа обавеза да останемо сложни, да не дозволимо да нас ослабе поделе, да будемо свесни да су највеће победе у српској историји долазиле увек онда када је народ био уједињен око најважнијих циљева и највећих вредности.

Нека нам пример јунака са Јавора буде прави путоказ. Они нас уче да су вера у своју државу, љубав према отаџбини и спремност на пожртвовање вредности које не познају време. Те вредности су подједнако важне и данас, као што су биле и 1876. године.

Зато данас, као изасланик председника државе, изражавам дубоко поштовање свима који негују културу памћења и који својим радом чувају истину о нашој славној прошлости. Народ који памти своје јунаке има снаге да ствара и нове победе и да рађа нове јунаке, да побеђује у миру, у раду, знању и развоју.

Нека је вечна слава свим знаним и незнаним борцима Јаворског рата и херојима битке на Калипољу. Нека је вечна слава свима онима који су своје животе положили у темеље Србије, од Косова па на овамо. Живела Србија! Живео српски народ!“