Saopštenje za javnost

U prvom redu, jasno je da je kulturni događaj o kome je navodno reč, Bijenale u Veneciji, pa i samo delo umetnika Predraga Đakovića samo usputni povod beskrupulozno zloupotrebljen za obične izlive resentimana.

O ovome, recimo, ubedljivo svedoči činjenica da već sam opis dela „Od Golgote do vaskrsa“, koje je predmet paušalne i potpuno promašene kritike, uopšte ne odgovara stvarnosti. Očito netačna tvrdnja o delu Predraga Đakovića demonstrira da su izrečene kritike izvedene iz pukog fantaziranja (pogrešnog) o naslovu tog dela, kao i mahanja prezirom prema Ministarstvu kulture i ministru Nikoli Selakoviću.

Na stranu očiglednost bezobzirne kritike dela bez ikakve obaveze da se sa njim makar upoznaju; na stranu činjenica da bez osnova nasrću i na autora kojeg ne poznaju; na stranu i to da etiketu klijentelizma najradije koriste upravo klijenti, onda kada nastupaju u ime interesa klike koju zastupaju — ali ne može se zanemariti da sve navedeno govori mnogo više o njima nego o samom autoru.

Međutim, izgleda da je sve bilo u redu dok je Nikolićeva izložba od strane istog Ministarstva kulture, na isti način i istom procedurom kao i Đakovićeva, poslata u Veneciju. Od časa kada je u Veneciju poslat umetnik koji nije poznat miljeu koji pretenduje na apsolutni umetnički autoritet (čitaj: umetnik koji ne pripada tom miljeu), počinju govor o katastrofi koja se priviđa.  Iz tog ideološkog stanovišta, kao da Paviljon Srbije u Veneciji, Bijenale, pa i sama Srbija postoje da bi se oni pojavili, ne obrnuto.

Ovakvi ispadi u javnosti zapravo svedoče o težoj stvari nego što je frivolnost, narcizam ili kritizerstvo.

Naime, teza da su nacionalni karakter umetničkog izraza i njegova univerzalna ljudska vrednost suprotstavljene je gotovo sveprisutna u pomenutom istupanju. To može delovati neobično naivno, jer je u domenu kulturnog stvaralaštva sasvim notorno da autentična univerzalnost i izvire samo iz posebnosti iskustva jednog naroda, nacije, kolektiva sa posebnom istorijom. Negiranje ovog elementarnog uvida samo je bojni poklič autošovinizma ili provincijalnosti, kojima nema mesta u ozbiljnom razmišljanju o umetnosti. To sve Nikolić dobro poznaje i njemu se ovakva naivnost teško može pripisati.

Tako se u pomenutom istupanju može prepoznati drugačija pozadina ovakve teze. Na nju upućuje ideološka ostrašćenost i izbor ideologije o „koljačkom narativu i lažnom patriotizmu“, karakterističnom za propagandu i govor mržnje koji je dobro poznat. U toj matrici, kosmopolitizam se dokazuje autošovinizmom i rečnikom kolonijalne podređenosti, kako bi se u maniru kultur-rasizma povukla jasna linija prema „onim drugima“ koji su po prirodi manje vredni. Zato i nije potrebno poznavati ni delo ni autora da bi se najgrublje osporavali.

Sama suština motivacije koja stoji iza ovih napada otkriva se kada se u jednom dahu parodira nacionalno, Bijenale i sve to dovodi u vezu sa lažnom aferom Generalštab, koji je kao tema pokazao meru ostrašćenosti i spremnosti na harangu i linč uz negovanu mržnju usmerenu lično ka ministru Nikoli Selakoviću. U tom cilju, braniteljima srpske kulture od države Srbije i srpske tradicije ne deluje odbojno ni najbanalnija zloupotreba umetnosti, ni mržnja koja poprima sasvim lični oblik.

Tako je javnost još jednom, na žalost izložena skarednom izvrtanju vajne odbrane umetnosti u okviru najprizemnijih politikantskih manevara. Na žalost, efekti unižavanja javnog govora neretko predstavljaju uvertiru u još gore oblike ugrožavanja.

Zato je neophodno jasno prepoznati ovakve oblike degradacije u interesu javnosti i same umetnosti, kako oni ne bi i nehotice počeli da se nameću kao kriterijum nove normalnosti, koja mržnju uvodi kao prihvatljivi deo naše svakodnevice. A delo Predraga Đakovića, uvereni smo, govoriće za sebe, onda kada bude predstavljeno na Bijenalu umetnosti, u skladu sa idejom samog umetnika.