Саопштење за јавност

У првом реду, јасно је да је културни догађај о коме је наводно реч, Бијенале у Венецији, па и само дело уметника Предрага Ђаковића само успутни повод бескрупулозно злоупотребљен за обичне изливе ресентимана.

О овоме, рецимо, убедљиво сведочи чињеница да већ сам опис дела „Од Голготе до васкрса“, које је предмет паушалне и потпуно промашене критике, уопште не одговара стварности. Очито нетачна тврдња о делу Предрага Ђаковића демонстрира да су изречене критике изведене из пуког фантазирања (погрешног) о наслову тог дела, као и махања презиром према Министарству културе и министру Николи Селаковићу.

На страну очигледност безобзирне критике дела без икакве обавезе да се са њим макар упознају; на страну чињеница да без основа насрћу и на аутора којег не познају; на страну и то да етикету клијентелизма најрадије користе управо клијенти, онда када наступају у име интереса клике коју заступају — али не може се занемарити да све наведено говори много више о њима него о самом аутору.

Међутим, изгледа да је све било у реду док је Николићева изложба од стране истог Министарства културе, на исти начин и истом процедуром као и Ђаковићева, послата у Венецију. Од часа када је у Венецију послат уметник који није познат миљеу који претендује на апсолутни уметнички ауторитет (читај: уметник који не припада том миљеу), почињу говор о катастрофи која се привиђа.  Из тог идеолошког становишта, као да Павиљон Србије у Венецији, Бијенале, па и сама Србија постоје да би се они појавили, не обрнуто.

Овакви испади у јавности заправо сведоче о тежој ствари него што је фриволност, нарцизам или критизерство.

Наиме, теза да су национални карактер уметничког израза и његова универзална људска вредност супротстављене је готово свеприсутна у поменутом иступању. То може деловати необично наивно, јер је у домену културног стваралаштва сасвим ноторно да аутентична универзалност и извире само из посебности искуства једног народа, нације, колектива са посебном историјом. Негирање овог елементарног увида само је бојни поклич аутошовинизма или провинцијалности, којима нема места у озбиљном размишљању о уметности. То све Николић добро познаје и њему се оваква наивност тешко може приписати.

Тако се у поменутом иступању може препознати другачија позадина овакве тезе. На њу упућује идеолошка острашћеност и избор идеологије о „кољачком наративу и лажном патриотизму“, карактеристичном за пропаганду и говор мржње који је добро познат. У тој матрици, космополитизам се доказује аутошовинизмом и речником колонијалне подређености, како би се у маниру култур-расизма повукла јасна линија према „оним другима“ који су по природи мање вредни. Зато и није потребно познавати ни дело ни аутора да би се најгрубље оспоравали.

Сама суштина мотивације која стоји иза ових напада открива се када се у једном даху пародира национално, Бијенале и све то доводи у везу са лажном афером Генералштаб, који је као тема показао меру острашћености и спремности на харангу и линч уз неговану мржњу усмерену лично ка министру Николи Селаковићу. У том циљу, бранитељима српске културе од државе Србије и српске традиције не делује одбојно ни најбаналнија злоупотреба уметности, ни мржња која поприма сасвим лични облик.

Тако је јавност још једном, на жалост изложена скаредном извртању вајне одбране уметности у оквиру најприземнијих политикантских маневара. На жалост, ефекти унижавања јавног говора неретко представљају увертиру у још горе облике угрожавања.

Зато је неопходно јасно препознати овакве облике деградације у интересу јавности и саме уметности, како они не би и нехотице почели да се намећу као критеријум нове нормалности, која мржњу уводи као прихватљиви део наше свакодневице. А дело Предрага Ђаковића, уверени смо, говориће за себе, онда када буде представљено на Бијеналу уметности, у складу са идејом самог уметника.