Бора Ђорђевић је истински живео оно што је певао, а ми смо у тим песмама учили о животу, о његовим чудима, ћорсокацима, разочарањима и о радости. Свима нама изгледало је бескрајно лако то што је он радио снагом вулкана. Као да је речима сликао живот баш онакав какав он јесте. Тако је са генијима. То изгледа лако све док су са нама. Сада знамо колико је дара, колико је снаге било потребно за то.
Он ће заиста заувек бити са нама. У сваком свитању изнад Цркве светог Марка, сваки пут када идемо у Панчево, када жене прате војнике, када неко од нас реши да ратује сам, остане слободан или смишља имена за дечурлију.
Он је опомињао и радовао нас увек са много љубави за своје људе, за своју земљу, за свој народ,са племенитим и оштрим духом којим нас је задужио.
Бора је разумео све наше наде и стрепње и ширином свога дара који нам је поделио, учинио је и да ми живимо искреније и да живимо боље.
Бора није само опевао наш град и наш свет. Он их је, спајајући многе генерације и млађих и старијих у љубави према његовој музици, у ствари градио. И то сада знамо.
Витез Сретењског Ордена, Чачанин, Београђанин, звездаш, Србин, рокер. Човек од кога се сада опраштамо, а у ствари тражимо од њега опрост за све можда где смо га увредили или му недовољно нешто учинили, научио нас је да препознајемо лепоту у најобичнијим данима живота. И учио нас је, и учиће многе својим песмама и својим делима да живе пуније. Тако ћемо га се најбоље сећати у нади да ће из његових стихова и из његове музике изнићи нека нова поколења која ће стварати и певати онако како је он певао и стварао, која ће волети Србију и живот онако као што је то он чинио.
Нека му је вечна слава и хвала и нека нас гледа с анђелима.